Pi­še: Bo­ško Vu­ki­će­vić


Na­kon Tram­po­ve po­bje­de na pred­sjed­nič­kim iz­bo­ri­ma, kod na­šeg (i na­ših) na­ro­da uglav­nom su se mo­gle uoči­ti dvi­je vr­ste re­ak­ci­ja i oče­ki­va­nja. Na jed­noj stra­ni, sku­pi­ne do­bro­du­šnih, ali če­sto na­iv­nih lju­di, ohra­bre­ne na­slov­ni­ca­ma neo­zbilj­nih me­di­ja iz re­gi­o­na, uz bu­ru odu­še­vlje­nja na­ja­vlji­va­le su di­rekt­no an­ga­žo­va­nje Tram­pa u ko­rist Sr­ba, auto­mat­sko ga­še­nje NA­TO-a, po­vra­tak Ko­so­va pod okri­lje Sr­bi­je i još mno­ge, ma­kar u ovom tre­nut­ku, ne­re­al­ne stva­ri. Iz­li­šno je is­ti­ca­ti u ko­li­koj mje­ri ta­kav po­vr­šan i sen­za­ci­o­na­li­stič­ki pri­stup go­vo­ri o men­ta­li­te­tu di­je­la na­šeg na­ro­da. Na dru­goj stra­ni, ra­zno­rod­ne gru­pe „po­li­tič­kih ana­li­ti­ča­ra“, sva­ka iz sop­stve­nog ugla, ali s oči­gled­nom na­mje­rom raz­li­ko­va­nja od go­re po­me­nu­tih na­i­va­ca, sa vi­si­na sto­po­stot­ne si­gur­no­sti, sla­vo­do­bit­no su na­ja­vlji­va­le ka­ko se „u ame­rič­koj spolj­noj po­li­ti­ci ap­so­lut­no ni­šta, ni na jed­nom po­lju, ne­će i ne mo­že pro­mi­je­ni­ti“.
Pr­vo, isti­na je: ame­rič­ka spolj­na po­li­ti­ka ima vi­še­de­ce­nij­ski utvr­đe­ne ko­or­di­na­te i ni­je pod­lo­žna ra­di­kal­nim i re­vo­lu­ci­o­nar­nim pro­mje­na­ma. Ipak, od­re­đe­ne raz­li­ke, iako ne stra­te­ške pri­ro­de, de­ša­va­le su se i u okvi­ru isto­ri­ja­ta ame­rič­ke spolj­ne po­li­ti­ke. Ka­ko se ra­di o ogrom­noj ze­mlji, su­per­si­li, ne­kad re­la­tiv­no sit­ne mo­di­fi­ka­ci­je po­li­ti­ke u od­re­đe­nim ge­o­graf­skim pod­ruč­ji­ma, če­sto ko­or­di­ni­sa­ne s dru­gim ve­li­kim si­la­ma, mo­gu iza­zva­ti krup­ne efek­te za ma­le te­ri­to­ri­je ili na­ro­de, kao što su na­ši. Dru­go: ima­ju­ći u vi­du ne­ka Tram­po­va gle­di­šta to­kom pred­iz­bor­ne kam­pa­nje, ve­za­na za spolj­nu po­li­ti­ku ko­ja ra­di­kal­no, dra­ma­tič­no od­u­da­ra­ju od po­li­ti­ka svih pret­hod­nih pred­sjed­ni­ka, mo­že se za­klju­či­ti da on u tom smi­slu za­i­sta je­ste po­se­ban slu­čaj, iz­u­ze­tak, „in­ci­dent“.
Ne­ma sum­nje da po­no­vlje­no i upor­no od­la­ga­nje ra­ti­fi­ka­ci­je Pro­to­ko­la o pri­stu­pa­nju Cr­ne Go­re NA­TO-u, kao i blo­ki­ra­nje tog pro­ce­sa od stra­ne dva re­pu­bli­kan­ska se­na­to­ra, ni­je stvar slu­čaj­no­sti, ili „teh­nič­ke pri­ro­de“, kao što jav­no­sti u kon­ti­nu­i­te­tu po­ku­ša­va­ju da na­met­nu ne­ki re­žim­ski me­di­ji i ana­li­ti­ča­ri. Ne, sa­da je već iz­vje­sno da se u slu­ča­ju od­la­ga­nja ra­di o stva­ri ko­ja je una­pri­jed pri­pre­mlje­na i pro­ra­ču­na­ta, i ko­ja je u skla­du sa Tram­po­vim pred­iz­bor­nim po­ru­ka­ma, kao i sa ne­kim pr­vo­bit­nim po­te­zi­ma nje­go­ve ad­mi­ni­stra­ci­je na­kon ame­rič­kih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra.
Sti­če se uti­sak da je pi­ta­nje usva­ja­nja pro­to­ko­la u ame­rič­kom Se­na­tu ne­što o če­mu Tramp že­li lič­no da od­lu­či. Kao i da to pi­ta­nje mo­že bi­ti uklju­če­no u pre­go­vo­re ko­je će vo­di­ti sa Pu­ti­nom. Tramp je i na­kon iz­bo­ra po­tvr­dio da će se za­la­ga­ti za po­li­ti­ke po­bolj­ša­nja od­no­sa sa Ru­skom Fe­de­ra­ci­jom; uko­li­ko pro­ci­je­ni da bi na­sil­no (tj. pro­tiv­no vo­lji na­ro­da) ugu­ra­va­nje Cr­ne Go­re u NA­TO pred­sta­vlja­lo pre­tje­ra­no „za­ba­da­nje pr­sta u oko“ Ru­si­ji, ni­je ne­re­al­no oče­ki­va­ti da ra­ti­fi­ka­ci­ja pro­to­ko­la bu­de blo­ki­ra­na. S dru­ge stra­ne, mo­gu­će je da pod pri­ti­skom zva­nič­ni­ka Pen­ta­go­na ili ame­rič­kih oba­vje­štaj­nih agen­ci­ja, ili uz stav Ru­sa da im to pi­ta­nje ipak ni­je od pr­vo­ra­zred­nog zna­ča­ja kao ne­ka dru­ga, Tramp ipak odo­bri ra­ti­fi­ka­ci­ju.
Ka­kav god bio raz­voj ove si­tu­a­ci­je, slo­bod­ni gra­đa­ni u Cr­noj Go­ri, kao i zva­nič­ni pred­stav­ni­ci opo­zi­ci­je, ne smi­ju se od­no­si­ti pa­siv­no. Po­la­ze­ći od či­nje­ni­ce da je an­ti-NA­TO ve­ći­na je­di­na ne­spor­na ve­ći­na u ze­mlji, pred­sta­vlja­lo bi po­li­tič­ki ma­zo­hi­zam ne is­ko­ri­sti­ti upor­no ću­ta­nje ame­rič­kog Se­na­ta i Tram­po­vo tre­nut­no ig­no­ri­sa­nje mol­be cr­no­gor­skog re­ži­ma da dr­ža­va bu­de pri­mlje­na u NA­TO. Dik­ta­tor­ski re­žim je, go­di­na­ma, upra­vo na NA­TO po­li­ti­ka­ma i ame­rič­koj po­dr­šci, po­ku­ša­vao da gra­di sli­ku o sop­stve­noj sta­bil­no­sti i mo­ći. Sa­da se to uru­ša­va kao ku­la od ka­ra­ta. Da­kle, nu­žno je po­li­tič­ki pro­fi­ti­ra­ti iz ove za re­žim kraj­nje ne­po­volj­ne si­tu­a­ci­je, po­la­ze­ći od či­nje­ni­ce da su slo­bod­ni gra­đa­ni ko­ji se pro­ti­ve ula­sku ze­mlje u NA­TO naj­ve­ćim di­je­lom isti oni ko­ji su osi­ro­ma­še­ni, opljač­ka­ni, dis­kri­mi­ni­sa­ni od stra­ne vla­sti. Okol­no­sti se mo­ra­ju is­ko­ri­sti­ti za stva­ra­nje kri­tič­ne ma­se slo­bod­nih lju­di, ima­ju­ći u vi­du da su pa­žlji­vo pri­pre­mlje­ni ulič­ni pro­te­sti, uz me­to­de ne­na­sil­nog ot­po­ra i gra­đan­ske ne­po­slu­šno­sti, ne­za­o­bi­la­zan fak­tor u pro­ce­su ru­še­nja dik­ta­tor­skih re­ži­ma kao što je cr­no­gor­ski.